Fajront još jednog noćnog izlaska, subota oko pola tri ujutu u aranđelovačkom klubu – dva momka se posvađala, a rasprava je postala toliko žučna da je jedan od njih izvadio pištolj, drugog udario u glavu, a pištolj opalio. Metak se odbio o plafon i najnesrećnijim mogućim slučajem probio rame tada 25-godišnjeg Đorđa Gavrilovića.
Hitac je oštetio kičmeni stub, rebra i završio u plućima.
– Pao sam, nisam ništa osetio. Samo sam se preturio. Drugovi su me prihvatili, mislili su da sam se onesvestio. Samo sam čuo galamu, nisam ništa osetio – priča nam danas Đorđe o toj noći s kraja decembra 2016. godine.
Nesrećan slučaj od pre tri godine vezao je Đorđa za kolica i toliko dugo traje njegova borba da se izleči. Zvanična dijagnoza jeste „spastična paraplegija donjih ekstremiteta“. U prevodu, kičmena moždina značajno je oštećena i ovaj mladić danas ne može samostalno da hoda.
– Nije čak ni bilo pucnjave. Pištolj je sam opalio – kaže on.
– Metak je prošao kroz celo telo. Oštetio jetru, plućnu maramicu, dva rebra… Doktori mi nisu davali mnogo šanse. Dobro sam i pretekao. Ali bio sam sportista, i ta moja jaka volja me je održala.
Ipak, ni to nije bilo lako.
– Sve me je bolelo. Nisam mogao da dišem, nisam mogao da se pomeram – opisuje kako je izgledalo vreme provedeno u bolnici.
– Našao sam se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme – dodaje.
Pre nesreće igrao je fudbal u lokalnom aranđelovačkom klubu, završio je studije i radio od kuće. Jedan metak promenio je sve.
– Nisam bio svestan toga, nisam hteo da prihvatim – priseća se Đorđe.
Prvo je nekoliko dana ležao u kragujevačkoj bolnici, a onda je prebačen u VMA, gde je 20 dana čekao na operaciju.
Nakon bolničkog lečenja 24. februara prešao je u Institut za Rehabilitaciju u Sokobanjskoj.
– Tu su me obučavali kako da živim život u kolicima. Ja to nisama hteo da prihvatim. Posle šest meseci, u septembru, otišao sam u Ribarsku banju, a krajem godine sam došao kući, gde mi je dolazio terapetu. Pa opet banja.
Jedna od etapa lečenja bila je i odlazak u Zagreb, što je, kaže Đorđe, vidno pomoglo. Po osam, devet sati dnevno koristio je robota, koji mu je omogućavao da hoda.
Pacijenti koji su imali priliku da koriste tog robota inače kažu da je on od velike pomoći – prvo što mozak ponovo „vidi“ telo kako stoji i kreće se. Drugo. oni sami sebe opet vide uspravne.
Preko interneta je, kaže, pronašao tretman koji se obavlja u Kini: operacija, put, smeštaj, potom rehabilitacija u Hrvatskoj, koja će trajati između tri i pet meseci, put smestaj – sve će to koštati oko 100.000 evra.
Presađuju se zdravi periferni nervi potkolenice, a se potom koriste matične ćelije.
– Zbog korona virusa će se operacija verovatno malo odložiti – misli Đorđe.
Od nesreće je posvećen izlečenju, adaptirao je prostor u kući, ima sto na kome izvodi terapije, i sada više ne radi, a ne bavi se ni sportom, mada su ga drugovi zvali da se priključi ekipi košarkaša u kolicima.
– Hoću da raščistim sam sa sobom da sam sve probao i da mogu da nastavim sa životom.
Đorđe je inače deo humanitarne organizacije „Budi srećan“, preko koje je uspeo da sakupi oko 1,7 miliona dinara, a za operaciju u Kini nedostaje još 10,6 miliona. Ukupno 10.785 poruka pristiglo je od ljudi koji su želeli da doprinesu.
Takođe, kako nam objašnjava Đorđe, pomalo je u stisci s vremenom. Terapija je imala 100 odsto uspešnosti, a sa prolaskom vremena taj procenat opada, i rezultati su za sada strogo individualni.
– Drugari i porodica su uz mene, ceo grad zapravo, onda i ja dobijem volju i snagu – kaže Đorđe.
A šta je sa mangupom čiji je pištolj opalio?
– On nije želeo da se to dogodi, ali iskreno ja nemam ništa od toga. Dobio je valjda tri, četiri godine zatvora – nije mnogo želeo da govori o tome.