VASKRS
„A posle subote, u svanuće prvoga dana nedelje, dođe Marija Magdalina i druga Marija da pogledaju grob. I gle, zemljotres bi veliki, jer anđeo Gospodnji siđe s neba, pristupi, odvali kamen i seđaše na njemu. A lik mu je bio kao munja, i odelo njegovo belo kao sneg. Od straha pred njim uzdrhtaše stražari i postaše kao mrtvi. Tada anđeo progovori i reče ženama: Vi se ne bojte; znam naime da tražite Isusa raspetoga. Nema Ga ovde. Jer vaskrse kao što reče; dođite i vidite mesto gde je ležao. I idite brzo pa recite njegovim učenicima da je vaskrsao iz mrtvih i gle, on ide pred vama u Galileju, onde ćete ga videti. Eto, rekoh vam. I otišavši od groba sa strahom i velikom radošću potrčaše da jave njegovim učenicima. I gle, Isus ih srete i reče: Zdravo. A one prišavši uhvatiše njegove noge i pokloniše mu se. Tada im Isus reče: „Ne bojte se; idite i javite mojoj braći neka idu u Galileju, i tamo će me videti“.
A kada su one išle, neki od straže dođoše u grad i javiše prvosveštenicima sve što se dogodilo. I sastaše se starešine, te se dogovoriše i dadoše vojnicima mnogo novca govoreći: Kažite da su njegovi učenici došli i ukrali ga dok smo spavali. I ako to dočuje namesnik, mi ćemo ga ubediti i vas oprostiti brige. A oni uzeše novac i učiniše kako su ih naučili. I razglasi se ova priča kod Judeja do današnjeg dana.“ (Mat. 16,1-15).
Gospod Isus Hristos sahranjen je u Getsimanskom vrtu u jednu pećinu, koju zapečatiše velikim kamenom i postaviše stražu. U nedelju, treći dan po Raspeću siđe Anđeo Gospodnji i zdrobi kamen na ulazu u pećinu i Isus Hristos izađe napolje i vaskrsnu. Lice mu beše kao munja, a odelo belo kao svetlost. Vojnici se uplašiše i pobegoše, vičući: „Hristos je Vaskrsnuo!“ Kada izjutra žene Mironosnice dođoše da obiđu Hristov Grob, zatekoše ga praznog i anđeo im reče da idu u grad i jave ostalima da je Gospod naš Vaskrsnuo iz mrtvih. One odmah poslušaše i odoše da ovu radosnu vest razglase svima. I od tada počeše se svi pozdravljati pozdravom: „Hristos Vaskrese“ i „Vaistinu Vaskrese“. Pa čak i danas, posle 2000 godina, mi se pozdravljamo istim tim pozdravom. Vaskrs je najveći hrišćanski praznik, jer na taj dan Isus Hristos, Gospod Bog naš vaskrsnu iz mrtvih, pobedi smrt i svim ljudima, od praroditelja Adama i Eve darova večni život. Zbog velikog značaja ovog događaja svaka nedelja u toku godine posvećena je Vaskrsu i svaka se smatra za mali Vaskrs. To je pokretni praznik i praznuje se posle jevrejske Pashe u prvu nedelju posle punog meseca, koji pada na sam dan prolećne ravnodnevnice, ili neposredno posle nje. Najranije može da padne 4 aprila, a najkasnije 8 maja (po novom kalendaru).
Tropar (glas 5):
Hristos voskrese iz mertvih, smertiju smert poprav, i suščim vo grobjeh život darovav.
Vaskršnja jaja
Kod Hrišćana je običaj da se za Vaskrs spremaju obojena i šarena jaja, na kojima se crtaju hrišćanska obeležja, i ispisuje pozdrav: „Hristos vaskrse.“ Po predanju, ovaj običaj potiče iz vremena Hristovog Vaskrsenja i Vaznesenja. Naime, sledbenica Isusa Hrista Mapija Magdalena došla je, posle Hristovog Vaznesenja, u Rim radi propovedanja Jevanđelja. I kada je izašla pred cara Tiberija, pozdravila ga je rečima: „Hristos vaskrse“ i pružila mu na dar ofarbano jaje, a po ugledu na nju, Hrišćani su produžili praksu bojenja i šaranja jaja.
Vaskršnjim jajetom želi se predstaviti očiglednost Vaskrsenja i kako iz mrtvila postaje život. Jer, jaje je samo po sebi mrtva stvar, ali pod uticajem toplote, kad se stavi pod kokoš, razvije se u njemu život i izleže se živo pile, koje svojom snagom razvali svoj grob – ljusku, i izađe na svet – kao što je i Isus Hristos oživeo i iz groba ustao. Crvena boja je boja radosti, zbog tog radosnog događaja, i simvolizuje Božansku prirodu Hristovu; to je boja Božanske ljubavi. Običaj je da se vaskršnja jaja šaraju na Veliku subotu. Postoje brojni lokalni običaji vezani za ukrašavanje (šaranje) vaskršnjih jaja. U vodu u kojoj se kuvaju jaja stavlja se i osvećena vodica.
Narodni običaji
Domaćica rano budi ukućane da se umiju vodom. Rano se odlazi u crkvu, na jutrenje i Vaskršnju Liturgiju, sa sobom nose jaja, jedan deo podeli po crkvi, a drugi posle bogosluženja komšijama, prijateljima, rođacima, pred crkvom. Gde nema crkve ljudi se u selima okupljaju oko „zapisa“. Tu je dolazio sveštenik, tu su se delila jaja, sekao kolač, prvi put mrsilo, a muškarci se dogovarali o litiji koja se nosi sutradan oko sela. Uobičajen pozdrav je „Hristos voskrese – Vaistinu voskrese“, i on se upotrebljava u toku cele naredne sedmice. Kad se završi služba u crkvi, ljudi, žene, deca, svečano obučeni, zaseli bi oko nje ili na obižnjim livadama, ako je lepo vreme. Tu se pored jaja jelo sve od belog mrsa i pečenog mesa. Pila se rakija i vino, igralo, pevalo i veselilo.
U Gornjoj Pčinji, svako selo je priređivalo sabor, na kome se prvi put, posle višenedeljnog posta, igralo i pevalo. Ujutru, U selima južne Srbije, prvo se prima „komka“ – pričešćuju se, i to pošto su svi ukućani svečano se obukli i „ponovili“ za Uskrs nekim delom odeće ili celim odelom. Komka se kod kuće; prvo domaćica spremi rese od drena, koprive i zdravca i sve to potopi u vino zajedno sa komadićima vaskršnjeg kolača. Posle toga je porodični ručak, a zatim mlađarija ide na „vrtešku“, koja je čvrsto usađen stožer na koji se stavi dugačka greda. Na oba kraja grede udenuta su po dva vertikalna klina za koje se pridržavaju igrači, a trbuhom se oslanjaju o samu gredu. Dva igrača trčeći vrte gredu ili jednostavno neko stane u sredinu i zavrti ih. Da bi se vrteška lakše okretala, vrh grede se namaže sokom stabljike mladog kukureka. Dok se jedni vrte, drugi igraju klisa ili piljke, igraju u kolu i pevaju razne prigodne pesme.
U Levču i Temniću se kaže: „Vaskrs je do podne crven, a od podne zelen“ i „Do podne u jaja, a od podne u koprive“, jer Vaskrs je padao u dane kada su sela bila u najvećoj proletnjoj oskudici, nakon zime, a pre nego je nova letina stigla, te se nije imalo dovoljno hleba za ishranu.
Deca se izuzetno raduju Vaskrsu i crvenim jajima, kojima se tucaju. Čije se jaje razbije, taj gubi i predaje onome koji ima jače. Prvo ofarbano jaje čuva se u kući godinu dana i naziva „čuvarkuća“. Sremci mese poseban vaskršnji kolač, koji zovu „buzdovan“, a u Šumadiji se zove „vitica“. Viticu domaćin lomi uz ručak i deli svima govoreći: „Sve nam krslo i vaskrslo“.