Dokumentarni film reditelja Ivana Jovića, „Zaveštanje“, sastavljen od svedočanstava ljudi koji su preživeli genocid u Nezavisnoj državi Hrvatskoj od 1941. do 1945. godine, biće premijerno prikazan 13. novembra u okviru festivala „Slobodna zona“.
Jović u intervjuu Tanjugu kaže da je tema više nego aktuelna i da se zapravo vrlo malo zna o tim dešavanjima, da ne postoji značajnija arhiva tih svedočenja.
„Veliko je pitanje kako pričati deci o tome, tražiti način da pričate, a da ih ne zatrujete, da ih ne oštetite, kako kaže jedan od svedoka. Traženje načina kako pričati o tome je zapravo bilo traženje nečega što se zove kultura sećanja, kako razviti kulturu sećanja i govoriti o bolnim temama, pretrpeti bol koji te teme donose i kako nastaviti dalje posle svega toga“, naglasio je Jović i dodao da malo ko od članova ekipe nije rekao da je neko iz njegove porodice stradao u logorima.
„Zaveštanje“ se sastoji isključivo od emotivnih i katarzičnih svedočenja preživelih, bez korišćenja arhivskog materijala.
„To je priča o 55 portreta, o 55 žitija, to je jedan freskopis života u tom periodu i na tom mestu i nije bilo potrebe ništa dodavati, doslikavati bilo šta što na njihovim licima već nije naslikano. Za evropskog gledaoca nepojmljivo je da su postojali logori za decu, tako da smo samo u naznakama davali nešto što bi pomoglo da se prati narativ, a sve što se događalo i kako se događalo govore preživeli“, objasnio je Jović.
Autor ističe da je „Zaveštanje“ vrsta video testamenta u kome svedoci govore o onome što ni svojim najbližim nisu rekli, sa potpunom svešću i saznanjem da sada to govore i nikad više.
„Do svih nas je dolazila njihova priča i mi smo sa punom odgovornošću morali da se nosimo sa njihovom istinom i poverenjem i nekako smo svi zajedno kada smo završavali intervjue, osećali sreću i radost i danas smo prijatelji i družimo se, odlazimo na njihove proslave, doživeli su nas kao svoje unuke“, ispričao je Jović.
Autor naglašava da će 13. novembra u DOB-u, svi ti ljudi dobiti zasluženi aplauz na kraju svog života, zasluženo poštovanje.
„Film smo zaista radili kao video spomenik tim ljudima, naše generacije njima, važno je da ih pozdravimo i kažemo da to što su preživeli je velika stvar za nas. To je pravi način da dođemo do istine koja nas ne guši, ne truje, već okrepljuje. Često kažemo da ova priča nema hepi end, ali ima veliki Vaskrs koji se dešava u kontaktu te dve generacije“, primetio je Jović.
Članovi ekipe su očekivali da će kod svojih sagovornika pronaći mnogo više mržnje, žuči i bola, ali ono što im je pomoglo da izdrže snimanje 450 sati materijala bilo je saznanje da u njima toga nema.
„Sa mržnjom je lako, preko puta sebe imate onoga koga mrzite, a ono što smo mi videli je cela drama života u kome prolazite jedan period jugoslovenstva, rata, dece, mešovitih brakova, štitite svoje bližnje od mržnje, jer ona pulsira i prenosi se na sve nas, seje neki čudan mrak“, rekao je Jović.
Umesto toga pronašli su vedrinu, radost života, dobrotu, staračku pomirenost, dostojanstvo umiranja.
„Otvoreno smo razgovarali o smrti i tome kako vide svoj život na kraju puta, koga bi voleli da sretnu na onom svetu, šta im je najteži i najsrećniji trenutak. Vrlo zanimljivo da su nam za najteži trenutak navodili ovo sada. U logorima su se svi borili, postojala je neka energija, posle toga izgradnja, nada, a sada kao stari osećaju se usamljenim, starost ih je zatekla ostavljenim, nepomenutim, prvoborci imaju drugi status, dok su oni samo logoraši, njihova deca i unici odlaze u Kuvajte, Kanade, Australije i njima to teško pada i nekoliko njih nam je reklo: Ne možemo da umremo sada, jer nam porodica živi od penzije“, ispričao je Jović.
Autor je rekao da su se odlučili za crno-belu fotografiju, jer je zapravo u pitanju vremeplov.
„Govoreći o svojim iskustvima, oni nas vraćaju u jedno vreme i crno-bela fotografija mnogo autentičnije oslikavala i njih i vreme. Dosta filmova o istoj tematici je crno-belo zbog atmosfere i trenutka koji baš ne šljašti od boje“, rekao je Jović, dodavši da se boja pojavljuje na kraju kada i njihova imena, kada su svi na okupu.
U filmu se više puta pojavljuje prizor Save koja u tišini teče.
„Sava donosi i odnosi, to je priča o vremenu, voda koja spira. Tom vodom su plutala tela i sećanja, ta voda je za nih značila život. Bili su žedni i samo su želeli da priđu do te vode i onda kada su prišli, pucano im je u potiljak ili su udarani maljem i padali su žedni u vodu i to je za nas bilo simbolično, voda kao rađanje novog života“, rekao je Jović.
On je pomenuo da su snimali u momentu kada je Jasenovac bio potopljen i Sava je prekrila cvetno polje.
„Mi smo iz čamca snimali te cvetove koji su nicali ispod Save i to je zapravo nešto što nas je inspirisalo. Voda zapravo priča priču i pamti te priče, kao i vrbe pod kojima još postoje kosti te dece“, dodao je Jović.
Autor naglašava da su „nam preživeli zaveštali svoj život“.
„Ostavili su nam ideju života, kako preživeti, način na koji živeti i kako da se borimo i da znamo da nisu naša vremena najteža, da su teška vremena data da ih učinimo boljim, a ne da kukamo i da se ljutimo na vreme i okolnosti. Zaveštali su nam priču o stradanju i pobedi i ta priča o pobedi je najveća stvar koju mi nosimo sada, jer žrtve koje su oni podneli su temelj, baza, koren iz koje mi treba da procvetamo“, istakao je Jović.
„U jednom trenutku kada smo snimali babu moje supruge sjatili su se unuci, praunuci i u nekoliko navrata smo snimali kako se iz tog jednog preživelog izdanka rascvetalo 30-35 drugih. Moja deca su deo tog izdanka i moja deca su tu zato što su se ti ljudi borili za život. Najvažnije što sam shvatio je to dostojanstvo umiranja i spokojstvo da ste uradili veliku stvar u životu“, rekao je Jović.
Nakon premijere u okviru „Slobodne zone“, film će 27. januara biti prikazan u bioskopu „Evropa“ u Zagrebu, a imaju i pozive za nekoliko međunarodnih festivala.