Danas se u Srbiji, kao i u čitavom svetu, obeležava Praznik rada. Prvi dan maja, koji mnogi u našoj zemlji provode na prepoznatljiv način, ove godine će biti obeležen na potpuno drugačiji način zbog zabrane kretanja na teritoriji cele Srbije.
Vlada Srbije je zbog sprečavanja širenja zaraze odlučila da policijski čas traje od četvrtka u 18.00 do subote u 5.00 ujutru. Tako da će, kao retko kada do sada, brojna izletišta širom Srbije biti prazna i bez posetilaca koji dolaze na uranak. Roštilj, pečenje i ostale prepoznatljive đakonije moraće da se prilagode kućnim uslovima.
U Službenom listu Demokratske Federativne Jugoslavije 24. aprila 1945. godine objavljena je Uredba o proglašenju Prvog maja državnim praznikom koju je potpisao Josip Broz Tito:
„Prvi maj proglašava se državnim praznikom. U državnim nadleštvima, državnim i privatnim ustanovama i preduzećima toga dana neće se raditi. Prvog maja sve radnje moraju biti zatvorene.“
Međutim, istorija 1. maja počela je još krajem 19. veka, kada je na prvom kongresu Druge internacionale 1889. odlučeno je da se naredne godine održi velika manifestacija kojom će se proslaviti 1. maj u znak sećanja na aferu Hejmarket u Čikagu, ali i kao vid borbe za radnička prava.
Tada su okupljeni radnici tražili da se radno vreme ograniči na osam časova, dok je proslava u Beogradu održana tek 1893. godine.
U osam časova radnici su se okupili u „Radničkoj kasini“ u Makedonskoj ulici, noseći crvene trake na kojima je pisalo „Proleteri svih zemalja ujedinite se!“
Iz godine u godinu pokret je rastao, na proslavama se pojavljivalo sve više ljudi, a među predstavnicima socijalističkog pokreta, između ostalih, bili su Vasa Pelagić i Dimitrije Tucović. Početak 20. veka je obeležila zabrana kretanja povorki u određenim delovima grada, dok je crvena boja postala simbol pokreta.
Do kraja tridesetih i četrdesetih godina organizuju se obustave rada, demonstracije i stalno se ističu zahtevi da se zemlja pripremi za otpor protiv fašističke agresije. I tokom okupacije 1941, na poziv Komunističke partije Jugoslavije održane su demonstracije.
Tek posle Drugog svetskog rata Praznik rada je ozvaničen i prešao kompletan put od zabrane do obaveze.