Prema rečima Branka Zlatkovića, predsednika Glavnog odbora Zadužbinskog društva „Prvi srpski ustanak“, Nagradu „Odzivi Filipu Višnjiću“ za 2018. godinu, koja se dodeljuje za rodoljubivo pesništvo, dobio je pesnik Miroslav Maksimović.
Kako u Obrazloženju piše, priznanje se dodeljuje „za prepoznatljiv, snažan i satiričan ovovremeni rodoljubivi lirski iskaz koji slike naročito bolnih istorijskih iskustava i prizore svakodnevne i društvene običajnosti pretvara u univerzalne poetske simbole i značenja, po čemu je dostojan sledbenik slavnog uzora pesnika bune“.
Odluku o Nagradi, koju Zadužbinsko društvo „Prvi srpski ustanak“ iz Orašca dodeljuje 23. put, doneo je žiri u sastavu: akademik Matija Bećković (predsednik); članovi: akademik Milosav Tešić, Dragan Lakićević, Vladimir Jagličić i dr Ivan Zlatković. Povodom Nagrade objavljena je Maksimovićeva zbirka pesama pod nazivom Voljenje Srbije (Orašac, 2018, 140 str.). Pogovor knjizi napisao je prof. dr Radivoje Mikić.
Književna akademija posvećena Miroslavu Maksimoviću i njegovoj najnovijoj knjizi, u organizaciji Zadužbinskog društva „Prvi srpski ustanak“ i aranđelovačke Narodne biblioteke „Sveti Sava“, biće održana u utorak, 13. februara 2018. godine, u 19 časova, u čitaonici Narodne biblioteke „Sveti Sava“ u Aranđelovacu. Svečano uručenje Nagrade biće upriličeno u Marićevića jaruzi u Orašcu, na Sretenje, u sredu, 15. februara, 2018. godine. Pokrovitelji ovogodišnje Nagrade su Opština Aranđelovac i Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.
Miroslav Maksimović je rođen 1946. godine u Njegoševu, u Bačkoj. Od 1948. pretežno je živeo u Beogradu (od 1956. do 1965. živeo u Sarajevu, Zagrebu i Kninu). Bio je u osnivačkoj redakciji lista „Književna reč“, u redakciji časopisa „Književnost“ i glavni urednik dvonedeljnih novina za kulturu „Bestseler“. Različite poslove (menadžerske, propagandne, uredničke) radio je u Književnoj omladini Srbije, Udruženju književnika Srbije, Beogradskom izdavačko-grafičkom zavodu. Od 2008. godine pretežno živi, kao beogradski penzioner, u Golupcu, na Dunavu. Oženjen je Iskrom, ima ćerku Tijanu i sina Matiju.
Pesme objavljuje od 1968. godine – knjige pesama: Spavač pod upijačem (Beograd, 1971), Menjači (Beograd, 1972), Pesme (Beograd, 1978), Sećanja jednog službenika (Beograd, 1983), Soneti o životnim radostima i teškoćama (Beograd, 1986), 55 soneta o životnim radostima i teškoćama (Sarajevo, 1991), Životinjski svet (Beograd, 1992), Nebo (Beograd, 1996), Spavač pod upijačem, potpuna verzija (Beograd, 1997), Beogradske pesme (Čačak, 2002), Skamenjeni (Kraljevo 2005), 77 soneta o životnim radostima i teškoćama (Beograd, 2008), Crtanje stvarnosti (Kraljevo, 2012), Bol (Beograd, 2016). Objavio je, takođe, dve knjige izabranih pesama (Izabrane pesme, Beograd, 2000, Šapat kiše o slobodi, Beograd, 2009), knjige eseja Pored (Niš, 1995), O knjigama i životu (Beograd, 2001), Skriveni posao (Kraljevo, 2014), Veliki prostor slobode (Beograd, 2017), kao i knjigu polemika sa ekonomistom Boškom Mijatovićem Poezija, tržište,država (Beograd, 2009).
Za pojedine knjige i za celokupno delo dobio je više nagrada: „Mlada Struga“, Brankova nagrada, „Milan Rakić“, „Branko Miljković“, Drainčeva nagrada, „Isidora Sekulić“, „Branko Ćopić“, Zmajeva nagrada Matice srpske, Dučićeva nagrada, Disova nagrada, Žička hrisovulja, „Desanka Maksimović“, „Zaplanjski Orfej“, „Vasko Popa“, „Skender Kulenović“, nagrada Pamboridis fondacije, „Biblios“, „Jelena Balšić“, Nagrada grada Beograda, „Pečat vremena“, „Jefimijin vez“, „Petrovdanski vijenac“.
Priredio je, pored ostalog, više knjiga Dušana Radovića, Stevana Raičkovića, Branka Miljkovića i Matije Bećkovića.
Pesme su mu prevođene i objavljivane u različitim antologijama i časopisima, a o njegovom stvaralaštvu održana su tri simpozijuma i objavljena tri zbornika: Poezija Miroslava Maksimovića, Matica srpska, Novi Sad, 2001; Miroslav Maksimović – pesnik, Povelja, Kraljevo, 2006; Poezija Miroslava Maksimovića, Zadužbina Desanka Maksimović, Beograd, 2009.